Kada su svi oko nas govorili „to su godine“, odlučile smo da saznamo kako se u svakodnevnom životu mogu podržati zglobovi

Mi smo dve sestre.

Obično o svojoj privatnosti na internetu ne pišemo. Ali u poslednjoj godini stiglo nam je toliko poruka od ljudi koji su se našli u sličnoj situaciji, da smo se na kraju odlučile da podelimo svoju priču.

Nije o čudima.
Nije o čarobnom preparatu.
I nije o trenutnim rezultatima.
Radi se o našem tati.

O čoveku koji se ceo život brinuo o porodici, radio od jutra do večeri i nikad se nije žalio.

I o tome kako se jednog dana sve počelo menjati.

Kada smo bile deca, tata nam je delovao kao neko ko može da savlada apsolutno sve

Sagradio je kuću sopstvenim rukama.
Gajio je povrće u bašti.
Voleo je da ide u ribolov.
Uvek je pomagao komšijama kada je nekome trebalo pomoći.

Kada se kod kuće nešto pokvarilo, nikome nije ni palo na pamet da zove majstora — tata će to sigurno sam popraviti.
Verovatno svako ima nekoga takvog ko mu deluje neverovatno jak.
Za nas je to uvek bio baš on.

Zato nam je bilo posebno teško da gledamo kako mu vremenom obične stvari zadaju sve veće poteškoće.

Isprva skoro ništa nismo primetile

Posle dugog dana češće je govorio da je umoran.
Ponekad bi duže sedeo pre nego što ustane iz fotelje.
Ređe je pristajao da ide u ribolov.
Mislile smo — verovatno se samo nakupio umor.

Ali takvih trenutaka je postepeno bilo sve više.

Jednom je mama rekla rečenicu koju do danas dobro pamtimo.

„Skoro sve već radim sama…" — Mama

I tek tada smo se zaista zamislile.

Jer ranije su sve radili zajedno.
U proleće su zajedno spremali leje.
Leti su se brinuli o bašti.
U jesen su brali rod.
Čak i obični kućni poslovi oduvek su bili zajednički.

Sada je međutim većinu posla mama postepeno preuzimala na sebe.

Nikad se nije žalila.
Naprotiv.
Uvek je govorila da je sve u redu.
Ali mi smo videle koliko je umorna.
I videle smo koliko je tati teško da to gleda.

Ponekad je pokušavao da pomogne.
Ali posle nekog vremena bi ponovo seo da se odmori.
I svaki put je rekao istu rečenicu: — To ništa… Sednem malo.
Ali najteže nije bilo to.

Najteže je bilo gledati kako se menja sam tata.
Nikad nije mogao bez posla.
Ali postepeno je sve češće odbijao ono što mu je ranije pravilo radost.
Skoro je prestao da ide u ribolov.
Manje je izlazio napolje.
Prestao je da se tako često viđa sa prijateljima.

Jednom su ga čak unuci pitali:

„Dedo, a zašto više ne igraš fudbal sa nama?"

Samo se nasmešio.
Ali mi smo videle koliko mu je teško to da čuje.
Verovatno smo baš tada prvi put osetile pravu nemoć.
Počele smo da pitamo poznanike da li su se sa nečim sličnim susreli.
I iznenadilo nas je koliko su odgovori bili slični.

Skoro svi su govorili isto:

• ✔ „Pa Å¡ta hoćete?"
• ✔ „Godine."
• ✔ „Posle pedesete, Å¡ezdesete, tako je kod mnogo ljudi."
• ✔ „Morate se jednostavno naviknuti."

Što smo više to čule, to je u nama bio jači osećaj nepravde.

Da li čovek koji je ceo život bio aktivan zaista mora samo da se pomiri?

Zar se bar ne može pokušati naći način da se podrži i zadrži uobičajeni način života što duže?

Shvatale smo da univerzalno rešenje ne postoji.

Ali jako smo htele da se snađemo u tom pitanju.
Ne zato što smo se nadale čudu.
Nego zato Å¡to nismo htele samo neaktivno da posmatramo.

Baš tada je počelo nešto što same od sebe nismo očekivale

Svako veče posle posla otvarale smo laptop i počinjale da čitamo.
Prvo samo članke.
Zatim materijale o različitim biljnim sastojcima.

Zatim publikacije stručnjaka, studije, preporuke o načinu života, ishrani i svakodnevnoj nezi zglobova.
Upoređivale smo sastav različitih preparata.
Tražile smo koji se sastojci pojavljuju najčešće.
Čitale smo recenzije ljudi sa sličnim pričama.
Ponekad smo se međusobno svađale.
Ponekad smo se istoj informaciji vraćale nekoliko puta.

Nismo tražile „tajnu formulu".
Htele smo da shvatimo nešto drugo.

Zašto jedni ljudi i u poznijim godinama ostaju aktivni, dok drugima iz godine u godinu sve teže ide da savladaju obične svakodnevne aktivnosti?

I što smo više čitale, to smo češće primetile jednu zanimljivu zakonitost…

Kada počnete da tražite informacije o zglobovima, ima ih previše

Neko savetuje da se potpuno izostavi fizičko opterećenje.
Drugi naprotiv tvrde da je kretanje jedna od najvažnijih navika.
Jedni preporučuju samo zagrevajuće preparate.
Drugi stavljaju naglasak na ishranu.
Treći savetuju da se fokusirate na način života kao celinu.

U jednom trenutku smo se u tome potpuno izgubile.

Činilo se da svako ima svoje mišljenje, a shvatiti čemu zaista treba posvetiti pažnju bilo je sve teže.

Zato smo odlučile da postupimo drugačije.

Umesto traženja „idealnog preparata" počele smo da tražimo zakonitosti.

Šta povezuje savremene pristupe svakodnevnoj podršci zglobova?
Koji se sastojci pojavljuju najčešće?
Zašto se baš oni koriste u različitim recepturama?
I Å¡ta se o njima danas zna?

Svako veče posle posla ponovo smo otvarale laptop.
Čitale publikacije.
Upoređivale sastav različitih preparata.
Proučavale informacije o biljnim sastojcima koji se već mnogo godina koriste u kozmetičkim proizvodima i preparatima za negu tela.

Što smo više čitale, to smo češće primetile jednu zanimljivu osobenost.

Bez obzira na ogromnu količinu brendova i različitih naziva, u mnogim recepturama iznova i iznova su se pojavljivali slični sastojci.

Baš tada smo odlučile da saznamo više o njima.

Najviše nam pažnju privukli biljni sastojci koji se tradicionalno koriste u preparatima za negu zglobova i mišića.
Na primer, gavez.
O njemu ranije skoro ništa nismo znale, iako se koristi već generacijama.

Zatim smo počele da čitamo o divljem kestenu, eteričnim uljima, mentolu, kamforu i drugim sastojcima koji često ulaze u preparate sa zagrevajućim ili rashlađujućim dejstvom.

Nismo tražile čuda.
Htele smo da shvatimo zašto se baš ti sastojci u recepturama koriste i posle godina.

Naravno, shvatale smo da nijedan pojedinačni sastojak ne može da reši sve probleme.
Ali postepeno nam je bilo jasno nešto drugo.

Kada je reč o svakodnevnoj podršci zglobova, ljudi sve češće ne prate jedan sastojak, već kombinaciju nekoliko komponenti koje se međusobno dopunjuju.

Baš zato smo počele da tražimo preparat u kojem je takva kombinacija već sastavljena u jednoj recepturi.
Upoređivale smo različite varijante.
Čitale recenzije.
Pratile smo ne samo sastav, već i to koliko je zgodno preparat koristiti svaki dan.

To nam je bilo važno.
Znale smo svog tatu.
Ako korišćenje oduzme previše vremena ili se pretvori u komplikovan ritual, veoma brzo će odustati.

Trebalo nam je nešto jednostavno, razumljivo i takvo što lako stane u običan dan.

Posle nekog vremena naišle smo na recepturu koja nas je zainteresovala više od ostalih.
Pre svega — zahvaljujući spoju već poznatih biljnih sastojaka.
Još dugo smo o njoj čitale, upoređivale informacije, raspravljale među sobom i tek onda smo odlučile da tati predložimo da preparat pokuša da uključi u svoju svakodnevnu negu.

Iskreno, nikakva preterana očekivanja tada nismo imale.
Samo smo htele da učinimo još jedan pokušaj da pomognemo čoveku koji se ceo život brinuo o našoj porodici.

Nismo se vodile glasnim obećanjima ni lepom reklamom.

Naprotiv.

Što smo više čitale, to smo opreznije pristupale tvrdnjama tipa „trenutno dejstvo", „potpuni oporavak" ili „rešenje svih problema".
Tražile smo preparat koji se može mirno koristiti kao deo svakodnevne nege, bez očekivanja nemogućeg.

Baš tada nam je pažnju privukla receptura Reumax.

Zašto baš ona?

Pre svega — zbog sastava.
Već smo primetile da se neki biljni sastojci pojavljuju u mnogim savremenim preparatima za negu zglobova i mišića. U ovoj recepturi bili su spojeni zajedno, a sam preparat bio je namenjen za spoljnu upotrebu, što nam je delovalo zgodno za svakodnevno korišćenje.

Naravno, shvatale smo da je svaki čovek drugačiji i da se osećaji posle upotrebe mogu razlikovati.

Ali sviđao nam se sam pristup.
Ne obećanja.
Ne glasne tvrdnje.
Nego razumljiv sastav i jednostavna upotreba.

Å ta nas je na sastavu zainteresovalo

Odlučile smo da proučimo svaki sastojak posebno. Kod svakog navodimo link na stručnu studiju i ukratko objašnjavamo kako, prema istraživanjima, deluje.

Što smo više sastav proučavale, to smo više shvatale da tu nema jednog „glavnog" sastojka. Pre reč je o spoju komponenti od kojih svaka ispunjava svoju ulogu – rashlađujući, zagrevajući i negujući deo se dopunjuju. Baš takav pristup nam je delovao najlogičnije.

Dugo smo sumnjale

Verovatno će se u tome mnogi prepoznati.
Kada tražite nešto za blisku osobu, stalno se javlja misao:
„A šta ako je to samo još jedan preparat o kojem se lepo priča?"

I mi smo tako mislile.
Zato nismo žurile.
Još nekoliko dana čitale smo recenzije ljudi koji su već koristili proizvod.

Pratile smo ne samo pozitivne utiske, već i ono što ljudi najčešće pominju posle nekoliko nedelja redovne upotrebe.
Najviše nam se sviđalo što mnogi nisu pričali o nekim neverovatnim promenama, već o sasvim običnim stvarima.

Nekome je bilo lakše pri kućnim poslovima.
Neko je počeo češće da ide u šetnje.
Neko je mogao duže da radi u bašti ili da provodi više vremena sa unucima.
Baš takve priče su nam delovale najverodostojnije.

Zato smo tati predložile Reumax

Rekle smo mu iskreno:
— Tata, ne znamo da li će ti taj preparat odgovarati ili ne.

Ne možemo da obećamo da će ti pasti.
Ali provele smo toliko vremena u traženju informacija da bismo jako htele da bar pokušaš.

Isprva se samo nasmešio.
— Devojke, vi ste opet nešto smislile?
Ali na kraju je pristao.

Verovatno zato što je video koliko vremena smo tom traženju posvetile.
Dogovorile smo se samo o jednom.

Ne očekivati trenutne promene.
Jednostavno preparat redovno koristiti onako kako preporučuje proizvođač, i pratiti kako se sam oseća.

Prošlo je nekoliko nedelja…

I jednog dana mama je rekla rečenicu koju nikad nećemo zaboraviti.

„Izgleda da je vaš tata danas sam otišao u baštu." — Mama

Pogledale smo se.
Zatim smo virile kroz prozor.
Zaista je bio tamo.

Ne, nije radio ceo dan bez pauze.
Nije nosio teške vreće.
Nije pokušavao da stigne sve odjednom.

Ali prvi put posle dugog vremena videle smo da se opet bavi onim Å¡to je uvek voleo.

Kasnije je počeo češće da ide u šetnje.
Ponekad je opet otišao u ribolov.

A što je najvažnije — mama je sve češće govorila:
„Danas je sve sam savladao, čak mu nisam ni morala da pomažem."

Za nekoga to može da izgleda kao sitnica.
Za našu porodicu to su bili trenuci koje smo jako cenile.

Kasnije smo shvatile da naša porodica ni izdaleka nije jedina koja se sa takvom situacijom susrela.

Kada smo svoju priču pričale prijateljima i poznanicima, pokazalo se da skoro u svakoj porodici ima neko ko jednom počne da govori:
„To su jednostavno godine…"

Neko prestane da ide u Å¡etnje.
Neko manje izlazi iz kuće.
Neko više ne može da se bavi omiljenim hobijima.

I skoro uvek je pored bliska osoba koja to doživljava ništa manje.

Neke priče su nam posebno ostale u sećanju.
Tražile smo dozvolu da ih podelimo.

Sve te priče su veoma različite.

Različite godine.
Različite profesije.
Različit način života.
Ali skoro u svim pismima ponavljala se jedna ista misao.

Ljudi ne sanjaju o nemogućem.
Ne žele da budu opet dvadesetogodišnji.
Žele mnogo jednostavnije stvari.

Mirno ujutru ustati.
Doći do prodavnice bez suvišnog napora.
Poraditi u bašti.
Prošetati sa decom ili unucima.
Otići u ribolov.

Ili jednostavno ne morati da odustanu od onoga što je još donedavno pripadalo običnom životu.

Baš tada smo potpuno shvatile da naša priča nije samo o našem tati.
Radi se o veoma mnogo ljudi koji se ne žele pomiriti sa rečenicom „to su jednostavno godine".

Zašto smo se ipak odlučile da ispričamo priču

Ponekad nas pitaju:
„Kada niste lekarke ni stručnjakinje, zašto ste se uopšte odlučile da o svemu tome pričate?"

Odgovor je veoma jednostavan.
Zato što smo još donedavno same tražile slične informacije.
Čitale smo desetine članaka.
Upoređivale različita mišljenja.
Trudile smo se da shvatimo čemu se može verovati — a čemu ne.

I najviše nam je nedostajalo običnih ljudskih priča.
Ne glasna obećanja.
Nego iskustvo ljudi koji su se zaista našli u sličnoj situaciji.

Baš zato smo odlučile da ispričamo svoju.
Ne zato da nekoga ubeđujemo da ne vodi računa o preporukama lekara.
Ni zato da tvrdimo da postoji jedno univerzalno rešenje.

Dobro znamo da je svaki čovek drugačiji.
Što odgovara jednom, drugom može potpuno ne odgovarati.
Ali ako naše iskustvo nekome pomogne da više pazi na to kako se oseća i da počne da brine o sebi malo ranije — znači da tu priču nismo ispričale uzalud.

Å ta smo same za to vreme shvatile

Za nekoliko meseci traženja informacija napravile smo nekoliko jednostavnih zaključaka.

Prvo, promene se retko događaju za jedan jedini dan.
Baš zato smo danas veoma oprezne prema obećanjima trenutnog rezultata.

Drugo, navike često nisu ništa manje važne od bilo kog preparata.
Mala svakodnevna aktivnost.
Umereno kretanje.
Punopravan odmor.
Pažnja posvećena načinu života.
Sve te stvari mogu da igraju svoju ulogu.

I na kraju smo shvatile još jednu važnu stvar.
Nega zglobova nije samo o samim zglobovima.
Radi se o mogućnosti da se dalje živi onako kako čovek želi.
Da se dalje ide u Å¡etnje.
Provodi vreme sa porodicom.
Radi u bašti.
Putuje.
Igra sa unucima.
Da se ne odustaje od onoga što čoveka čini srećnim.
Verovatno smo baš to za našeg tatu najviše htele.

Zašto smo se na kraju zadržale baš kod Reumax

Nikoga ne podstrekujemo da kupi preparat samo zato što smo ga mi izabrale. Ali kada nas pitaju šta je tačno naš tata koristio, iskreno odgovaramo — Reumax.

Zašto baš on?
Zato što nam se sviđao spoj nekoliko faktora.

• prirodni biljni sastojci u sastavu;
• zgodan oblik za spoljnu upotrebu;
• jednostavna upotreba u kućnim uslovima;
• mogućnost da se preparat uključi u svakodnevnu negu bez promene uobičajenog načina života.

Baš taj spoj nam je delovao najrazumnije.

Ako ste pročitali do ovde…

…verovatno vam je i tema zglobova bliska.

Možda ste se u našoj priči prepoznali.
Ili ste se setili svojih roditelja.
Ili nekoga o kome ste zabrinuti.

Ne možemo reći da li je Reumax pogodan baš za vas – tu odluku svako mora da donese sam.

Ako se međutim posle čitanja naše priče odlučite da isprobate Reumax, jednostavno popunite kratak formular naveden ispod. Radnik korisničke podrške će vas kontaktirati, odgovoriti na vaša pitanja i pomoći vam da dovršite porudžbinu.

A ako vam je naš članak samo podsetio koliko je važno brinuti o sebi i o svojim bliskima, onda je imao svoj smisao.

Pošalji porudžbinu

Nekoliko reči od nas

Kada smo tek počinjale da tražimo informacije, jako smo htele da nađemo članak sličan onome koji upravo čitate.
Ne glasna obećanja.
Ne priče o čudesnim promenama za par dana.
Nego obično pripovedanje ljudi koji su se našli u sličnoj situaciji i iskreno podelili svoje iskustvo.

Baš zato smo odlučile da napišemo sve onako kako je bilo.
Čak i ako će se nekome naša priča činiti previše jednostavnom.
Zato što se stvarni život retko liči na reklamu.
Sastoji se od malih trenutaka.

Kada je tata prvi put posle duge pauze opet uzeo lopatu.
Kada je mama uveče rekla:
— Danas skoro ništa nisam radila u bašti. Sam je sve savladao.
Kada su unuci ponovo pozvali dedu u Å¡etnju.
A on nije tražio razlog da odbije.

Za nekoga su to sitnice.
Za našu porodicu — nimalo.
Baš takve trenutke smo htele da vratimo.

Ako ste se i vi našli u sličnoj situaciji

Možda sada ovaj članak ne čitate slučajno.
Možda sami primetujete da obični pokreti idu teže.
Ili ste zabrinuti za roditelje kojima je sve teže da savladaju kućne poslove.
I možda sve češće čujete poznatu rečenicu:
„To ništa… To su jednostavno godine."

Ne možemo reći koje će rešenje odgovarati baš vama.
Ali možemo da savetujemo samo jedno.
Ne odlažite brigu o sebi ili o svojim bliskima za kasnije.

Što ranije čovek počne da pazi na svoj način života, svakodnevnu aktivnost i redovnu negu, to lakše može da zadrži uobičajeni kvalitet života.

Ako bar jedan čovek posle ovog članka odluči da malo više brine o sebi ili pomogne svojim roditeljima da naprave prvi korak ka aktivnijem životu, znači da ga nismo napisale uzalud.

Čuvajte sebe.
I svoje bliske.

Pošalji porudžbinu